Isto tako, svasta se izdesavalo sa ovim iz prethodnog posta, ali je zavrsilo tako da se vise nista nece desavati jedno par godina, sigurno. Bas mi je zanimljivo sto je ovo proradilo, ko da citam stari dnevnik..

Trenutno stanje

POSAO: Nije najbolje. Ocekuju se promene na visoko obrazovnom nivou krajem meseca, a da li ce biti na bolje zavisi samo od moje upornosti i zelje, kao i od broja sati koje cu provesti za kompjuterom blejuci u internet ili u slike sa mora i od broja dana koje cu propiti sa dragim mi ljudima.  Znaci, u najavi, nece se na dobrom zavrsiti.

LJUBAV: U stanju sam blage zaljubljenosti i u srecnoj vezi na daljinu. Novog decka nisam videla 10 dana, ali me to cini savrseno spokojnom i bezbriznom. Cujemo se redovno telefonom i cimamo ko deca od 13 godina. Krajem nedelje trebalo bi da dodje do bitnog preokreta. Naime, on ce doputovati u Beograd iz svog sela. Tad bi trebalo da vidim da li zivim u iluziji, ili u stvarnoj opcinjenosti. Bilo kako bilo, u stanju sam srece, sto dugo nisam mogla za sebe da kazem.

ZDRAVLJE: Ako izuzmemo taj bol sa pocetka posta koji je u medjuvremenu prosao, nikakvih zdravstvenih problema nemam. Ni fizickih ni psihickih. Zaista, jedan nekonvencionalan period.

Bilo je to..ne tako davno..:)Tacnije pre 3 godine kad smo upisivali fakultet.Odnosno,tu smo se upoznali.Prvi dan faxa.Ja sam tad bila u dvogodisnjoj vezi sa nekim koga je trebalo sutnuti jos pre nego sto smo se uopste i smuvali.Samo sto nisam nikako mogla da se odvojim od njega.Kad sam bila tako zaljubljena i naivna.Al to je neka druga prica..Da se vratim na pocetak.Trebalo je da pocne prvo predavanje I ja sam sedela u ucionici sa par ljudi koje sam znala iz srednje i snimala iz zadnje klupe sve koji ulaze na vrata.Cim sam njega videla znala sam da se moram upoznati sa njim zato sto je bio pomalo drugaciji od ostalih,sa svojom frckavom kosom i kariranom kosuljom.I nisam to pomislila zato sto sam imala neke zadnje namere,vec sam ga htela samo kao druga.I nekako se situacija pogodila bas tako da smo posle faxa zavrsili u istom kaficu,ja sa svojim,on sa svojim drustvom.Ko je tu koga znao,pojma nemam,uglavnom,zavrsili smo svi za istim stolom i ostali tu satima.Pricali o svemu i svacemu i bas nam se nije islo kuci.Mnogo posle toga,rekao mi je da me je taj dan gledao i pitao se kako bi bilo kad bi me poljubio.Meni to,naravno,tad nije padalo na pamet,a nisam mogla ni da pretpostavim sta se zbiva u njegovoj glavi.Sledecih mesec,dva smo se bas super druzili,tad smo “redovno”isli na predavanja,na vezbe i nekako smo poceli da se zblizavamo mozda malo vise nego sto je trebalo.Nemam pojma ni kako je to pocelo.Ja sam tad jos uvek bila u onoj nesrecnoj vezi,a i on je uvek imao nekog,nista ozbiljno,samo kres kombinacije.Poceli smo da se grlimo duze nego sto je trebalo,da ljubimo jedno drugo onako prijateljski,samo malo vise puta,saljemo porukice na predavanjima,govorimo u sali ono sto smo stvarno mislili..Onda nas je jedan dan,lik sa faxa zvao kod njega na palacinke.Nas cetvoro smo isli.Na palacinke,od kojih ja ni P nisam videla.Jer sam se tamo nesto smorila dok su se pravile i oraspolozila se tek kad su pomenuli da bi mogli da kupimo pivo.Toliko sam bila odusevljena tom idejom,da smo odmah otisli do prodavnice.Sledeca scena koje se ja secam bila je ta da se ljubim sa njim.U trenutku kad sam postala svesna toga,ko oprzena sam ga odgurnula od sebe i unezvereno se pitala sta se to desilo i videla kako nas ovo dvoje zgranuto gledaju.Sva sreca,pa se nasa drugarica koja je tu bila sabrala i odmah rekla da moramo da idemo kuci.Usput mi je objasnjavala da nije nista strasno to sto se desilo,da moj decko ionako nikad nece saznati za to,a za ostalo cemo lako.I On se vracao sa nama.Ni rec nismo progovorili na putu do kuce.Kasnije tog dana mi je poslao poruku u kojoj me pitao da l’ sam ljuta.Rekla sam da nisam i da nije on kriv,al sam morala da mu kazem da se bas lepo ljubi.Uzvratio je kompliment i o tome nismo pricali sledecih dana,nedelja.Sve se vratilo na staro.Sve dok jedno vece nisam sanjala da sam se kresnula sa njim i sledeci dan,iz zezanja-to mu i rekla.On se samo uz smesak odmakao,posto me u tom momentu grlio.Nije mi trebalo to da mu kazem,al uvek kad mi je dosadno,kao sto to zna na faxu da bude,ja moram da komplikujem neke situacije.Sledecih dana me nije ispustao iz ruku,ja sam mislila da cu umreti u najgorim mukama zbog toga sto se desava.Ipak sam imala decka.I opet su prosli meseci do te nedelje kad se sve promenilo.

Mislim da je bio ponedeljak.Ne,ne mislim,bio je.U medjuvremenu,poceli smo da se druzimo sa jos jednim likom,koji se smuvao sa nasom gore pomenutom drugaricom i taj drugi semestar nas cetvoro se maltene nismo odvajali.Taj ponedeljak je bilo mnogo lepo vreme,i nama se bas nije islo na fax.Odlucili smo da idemo na Kalis i pijemo pivo.Ceo dan smo presedeli tamo,malo je reci da smo bili potpuno razbijeni,i kad su svi otisli kuci,ostali smo on i ja da popricamo malo o nasem odnosu,pametno,kako samo pijani ljudi umeju.Bas tako.Vrlo brzo smo nasli zajednicki jezik,i krenuli da se spopadamo ko da nam je poslednje u zivotu.I nisam se kajala,u stvari,bas me nije zanimalo ni dal nas je video neko ko nije trebao,ni sta ce biti posle,nista.Taj dan sam se vodila onim-”dobar osecaj je sve,ostalo je teorija”.

U utorak uvece sam se posvadjala sa tadasnjim deckom i konacno zauvek raskinula sa njim.Nije bilo lako,samim tim sto to nije bio prvi put da raskidamo,al smo se uvek mirili posle,shvatali da ne mozemo jedno bez drugog,ja sam mislila da stvarno ne mogu da zivim bez njega.To je bila neka vrsta opsednutosti,bolesne posesivnosti.I s moje i s njegove strane. Znajuci da stvarno nema smisla vise da se vracam na to,bila sam potpuno unistena iznutra.U sredu ujutro smo nas cetvoro sedeli u nekom kaficu i oni su me tesili.Da nije bilo njih,ne bi izdrzala i opet bih pokleknula.Sad je izgledalo da nema prepreka da On i ja budemo zajedno.Osim mog dusevnog stanja.Ja sam bila apsolutno,do poslednjeg atoma mog tela ispunjena besom,ogorcenoscu i nekom zeljom da zajebavam sav muski rod.E sad,ko mi je bio najblizi i najpodesniji za to?Pa naravno..Tih dana nismo ni isli na fax,samo na obavezne vezbe,a i tu smo dolazili pijani.Dane smo provodili u parku,sa pivom,a april je dao najbolje od sebe..Ja sam morala da pijem da prezivim,da zaboravim,zvuci kao klise,al to me je jedino drzalo.Ipak sam 3 godine provela sa osobom za koju sam mislila da je prava za mene,a bila sam u tim godinama kad svako moze da te ubedi u bilo sta,kad bezuslovno verujes u neke bajke i kad se jednom probudis i na neki surov nacin shvatis da sve u sta si verovao,u stvari ne postoji,to saznanje zna da te promeni.Nisam jos videla da je nekog promenilo na bolje,pa se tako ni ja nisam posebno opirala tom necemu sto me teralo da bez razloga povredjujem one koji su to najmanje zasluzivali,samo zato sto mi se moglo.I nisam imala nameru da razmisljam o posledicama.Ni najmanju.I tako sam pocela da budem djubre prema njemu.Kad kod bih se napila,ljubila sam se sa njim,kad god bi se trezna videla sa njim,nisam htela ni da mu se priblizim,sve dok se opet ne napijem.Jednom smo cak par dana spojili da “budemo zajedno”,al onda sam ja pocela sa tim da nisam ja za vezu,da ne mogu da podnesem,da me gusi..I sledeci dan se opet ljubila sa njim.Nista vise od toga nisam htela,al sam ga zato zavlacila,svesno,nesvesno,zato sto sam videla da mogu da mu radim sta hocu,jer je bio tako uporno dobar prema meni.I trpeo je sve moje hirove.I mene je to toliko nerviralo!Secam se,jedan dan smo isto tako sedeli na klupici i meni je glava bila u njegovom krilu i onako pijana,pocela sam da lupetam gluposti,kao i uvek i u naletu ogorcenosti,rekla sam mu,samo da bi ga povredila:”A ti!TI se tako savrseno foliras da si dobar!” Bez reci je samo ustao i otisao.Na neki nacin mi je i bilo drago sto je to uradio.Ionako mi niko tad nije ni trebao.Nocima sam plakala,jer sam znala da je jedini nacin da izbacim to nesto iz sebe-da se sazivim sa svojim bolom,da ga ne ignorisem,vec da mu se prepustim,i vremenom ce se istrositi,nestati.A Njemu sam i dalje radila sta sam htela.Najgoru stvar sam uradila jedne veceri kad smo bili u nekom klubu i ja sam snimila nekog lika.Kad je krenuo do WC-a,krenula sam i ja za njim,i dobacila mu nesto,a on je to prihvatio kao da se znamo godinama i dala sam mu moj br.telefona.I vratila se unutra kao da se nista nije dogodilo.Tom liku sam rekla da se pravi da me ne poznaje.Uh,koliko je to sad odvratno kad mislim na to.Al tad me nije zanimalo kakva sam.Za par dana sam izasla sa tim likom i kad smo se poljubili,nazvala sam ga Njegovim imenom.I ja sam se nasla u cudu,kako mi je to izletelo.Posle sam ga jos par puta videla,al s obzirom da mi stvarno nije bilo do veze,prestala sam da ga zovem.Za to vreme,On je konacno poceo da gubi zivce sa mnom,i slao mi neke nadrkane poruke,ja sam njemu jos gore,i tako smo prestali da komuniciramo.A pocinjalo je leto i nisam ni mislila na Njega.Do septembra.Do tada sam se potuno otarasila bola i savest je pocela da mi salje neke signale uzbune.Pocela sam da mislim da sam malo preterala sto se tice njega i bilo mi je strasno krivo zbog toga.Poslala sam mu neke poruke,cak sam mu napisala i pismo.I trazila oprostaj za sve moje grehe.I obecavala da se vise necu tako ponasati,samo da mi pruzi jos jednu sansu-kao prijatelju,jer smo uvek,iznad svega,bili prijatelji.Videli smo se par puta,opet se nesto muvali,al to je sve.Slavili smo jednu srpsku novu godinu zajedno i tad smo opet bili,kao nesto zajedno,al sam mu rekla da ne odgovaram za svoje postupke i da se ne ljuti na mene.Ok je to prihvatio.Od tada,a to je bilo pre 2 godine,retko smo se culi,i jos redje vidjali.Ja sam nasla moju ljubav,a njemu se jedno vreme potpuno izgubio trag.

Do pre nekih mesec dana,kad sam sa mojom cekili izasla u taj klub gde smo uvek izlazili,i videla njega.Iznenadila sam se kad sam ga videla,pozdravili smo se kao pravi “stari znanci”,i sve u svemu,ostavilo je to neki lep utisak.Sledeci put,za par dana,opet ista prica,isto mesto,isti ljudi.Samo sto je to vece proveo sa nama vise vremena,al ja sam mislila da je to samo zato sto mu je drago sto me vidi.I meni je bas prijalo njegovo drustvo.Bas mi je bilo drago sto mozemo,tako kao prijatelji,bez ikakvih skrivenih misli da pricamo.Onda je od nedavno poceo da mi salje te poruke.Prvo da se vidimo,pa mi je onda jedno vece,odnosno,pre neko vece poslao da mu se ljubi sa mnom,al tad se napio,pa sam mislila da je to u pitanju,pa mi je onda poslao da otkad me je video u klubu ima neopisivu zelju da me kresne.E to me je stvarno poprilicno sokiralo,to vec nisam ocekivala.

I opet ja,naivna,mislila,on hoce da budemo drugari.Eeee,sto znam nekada da budem glupa,za medalju.I onda ta poruka sa pocetka,sa tim stavom-usluga za uslugu mora da se vrati.Ide mi na zivac!Necu da budem neprijatna,rekla sam mu da nemam nameru da varam mog decka i da sam se promenila sto se toga tice,i pitala ga na sta bi ja licila kad bi svima ispunjavala zelje?!I sad na to sto sam ga pitala-sta ja sad treba da radim-nije mi odgovorio.Stvarno ne zelim opet da budem djubre,jer mi je drag i zelim ga kao prijatelja,al izgleda da se to nikad nece desiti i da cu uvek ja da budem negativac u ovoj prici.Nije ni ovo kraj,nece proci bez toga da mi ne odgovori,kad tad.

Danas se osecam najsigurnije u svojoj sobi.I bas uzivam.Probala sam da izadjem napolje,odnosno,da odem do mog dragog,al sam se brzo vratila.Uhvatila me neka nervoza,i smirila sam se tek kad sam se vratila i uskocila u moju kucnu varijantu.Inace,juce sam pocela da ucim za neki kolokvijum koji imam tek za 10 dana.To je veoma neuobicajeno,medjutim,eto,desava se.Al sutra vec pocinjem i za neki ispit,pa za 3 dana za jos neki ispit i onda se sve nagomila i ispada da ni za sta ne ucim vise od 7 dana.Od koga je,i dobro je.Ionako brzo zaboravljam.Posebno me nervira sto zaboravljam imena i lica ljudi.Danas sam se opet,po ko zna koji put nasla u toj nezgodnoj situaciji gde mi neko pruza ruku,a ja kazem svoje ime,a onda cujem:’Pa vec smo se upoznali!’.I onda moram da se vadim:’A daaa,izvini,ne pamtim dobro’.Fuj.Jedino mi fale mirisljavi stapici da se potpuno opustim.Al nema veze,sutra cu ih kupiti.Nocas necu spavati.Verovatno zato sto sam danas spavala do 15:30.E ovo se polako pretvara u moj dnevnik,a to mi se svidja.Dnevnik ionako nisam pisala mesecima i mrzi me.Treba mi neka lepsa sveska i neka lepsa olovka.I malo strpljenja.Al dok napisem rec,vec zaboravim sta sam htela da kazem.Ovako je bolje.Samo sto ne mogu da budem potpuno iskrena.I da detaljisem.I ne mogu da lepim stvari i crtkam.I nervira me sto ne znam ni sliku da stavim,a svi znaju mnogo vise od mene.Ovde sa strane pise:dozvoli pingove,ja pojma nemam ni sta su pingovi,al sam ih dozvolila.Za svaki slucaj,mozda je nesto dobro.Eh,sad idem opet da strebam nematode.Danas sam osnovala i KLUB NEMATODA koji za sada broji samo 3 clana,ukljucujuci i mene,al i to mi pomaze da ih bolje zapamtim.Sutra cu mozda da dodam jos neke.Naravno,pod uslovom da zele.Necu nikog da teram.Ne zeli svako da bude nematoda.

A bas sam bila u mom selu,na mojoj slavi,pa sam malo sa mojom cekili popila i zivot je bio tako lep!Sad me malkice  zabole glava,u autobusu samo sto nisam zaspala,al sam srecna sto moj predsednicki kandidat vodi!Niko nece da kaze za koga je glasao,a opet 40 % gradjana je za jednog coveka.Uopste se ne bavim politikom i briga me za to,al me nervira sto svi kriju?Sta tu ima toliko strasno sto nam treba promena.I nervira me sto se svi nesto zale,pa im ne valja,sve smeta,a onda kad treba da promene nesto,sve se neckaju i plase-joj sta ce posle biti?Pa sta bi bilo,zivece se,ko sto se uvek zivelo,bolje ili gore,to cemo vec videti,al prezivece se sve.Bitno je probati nesto novo kad staro vise ne funkcionise.Treba dati sansu svemu.Mozda je bas u tome izlaz,a mi ga propustamo samo iz straha od nepoznatog..